| |
Šetao jedan gavran
plažom i čudio se kako je dospeo u netipično
okruženje za kreštavu pticu.Odleteo je do sledećeg
kamena u vodi, naciljao ga elegantno- no sunce je
blesnulo i on glatko pade u previše toplu vodu. Ali,
kako gavran još nikada nije bio u moru i , naravno,
ne zna da pliva, oprezno je zaronio prvi put i na
tom putu ka morskom dnu odluči da razmisli šta će da
preduzme. Lako plavetnilo je prekrilo svet a za
vazdušne odnose ne premala crna ptica oseti se
apsurdno. Zapravo, osećala se sasvim dobro, samo,
naravno, nije imala vazduha.
Da se već nije bavila
apsurdnošću ovog neobičnog sveta, sigurno bi se
uplašila što ovaj mlečni horozont vodi u senku.
«Hm,šta može tamo da mi se desi», pomisli gavran i
napravi pozu kao da je u pozitivnom iščekivanju.
Čuo se promukao, no
ipak elegantan glas:»Zdravo....Ko si ti, ptičice?»
«A, tako. Pa ja sam gavran. A ti, veliki stvore?»
«Zovu me delfin- živim u ovom svetu.» «Zanimljivo»,
reče gavran «i šta ćemo sada da radimo?» «Možemo da
se malo igramo, ti i ja. Dođi.» «Ti, velika
delfinko, ne mogu da se pokrećem tako dobro, da li
bi mogla, molim te, da mi pomogneš?» «ok, drži se
čvrsto za moja peraja, ali nemoj tako jako da me
grebeš!» «dobro» reče gavran i oseti kako je
zaštićen u novom svetu.
I tako su oboje
putovali kroz morski svet, naljutili su malu ajkulu,
meketali sa morunom,mirisali su na ražu i pravili
kulu od peska na morskom dnu. Kada su oboje seli na
dno, mali gavran odjednom primeti kako više ne može
ništa da kaže. «Hhp. Hhp.» «Molim?» reče delfinka.
«ko šta?» «Hhp.» škripnu gavran i morao je da doda
da mu se zavrtelo i pomračilo u glavi. »Gavrane, pa
šta se dešava? Hej, pomozi mi da gradim ovde,
haaalooo, odgovori! » No, umesto odgovora, mali
gavran sklopi oči i umre. Delfinka je bila skroz
tužna, no da li je plakala ne mogu da posvedočim,
jer bi morala da se domogne površine. U svakom
slučaju gledala je sasvim pometeno i zakopala je
svog novog prijatelja ispod lepe svetlucave školjke.
Posle nekoliko dana
morala je da prizna sebi da ne može da zaboravi
ptičicu. Pored toga nije mogla da spava i bila je
potištena, osećala je u svojoj delfinskoj duši nešto
što bi moglo da se nazove......»Hm, šta je to?»
mrmljala je velika žena i raspršila se u jednom
jarkom bljesku. Ponovo se našla na mestu sa koga je
izbacila iz sfere nešto malo crno i približila ga
znatiželjno sebi .»O, dobro. Paradoksalni skok kroz
vreme. Zašto se nisam ranije setio toga»
«Zdravo,mali gavrane, volim te, ali ne možeš ovde da
ostaneš. Moramo da idemo kod tebe milom ili silom.»
Gavran je pogledao srećno i bilo mu je svejedno.
Jer, nekad je gavranovima i delfinima potrebno samo
2,91897826 sekundi da shvate šta je dobro. «Sve je
jasno» reče crna ptica «no, moraš čvrsto da se
pridržiš za moja leđa.» «Hoću» reče velika žena i
otpliva do površine vode. Delfin se probio do leđa
male kreštave životinjei oboje odletoše u pravcu
kopna. «Pogledaj šta sve ovde možemo da radimo» reče
gavran »ali hajde da prvo odemo do mene i spavamo.
Umoran sam.» «Ok» reče delfinka jer je i ona bila
umorna. Oboje legoše u krevet od perja i voleše
se.Oboje su puno sanjali i mazili se.
Kad se sunce pomolilo
kroz gavranov prozor, što je nesvakidašnji prizor za
zemlju gavrana, probudi se crna ptičica sa lupanjem
u grudima i okrenu se ka velikoj ženi. Sunčevi zraci
su milovali njegovu delfinku tako da je cela njegova
gavranska kuća utonula u prijatno plavo.
«Zdravo...lepa velika ženo»reče gavran. «Zagrli me,
molim te» Ptica zari svoje kandže u besramna leđa
žene i dok je grebao drugi kvadratni metar nje,
začudi se što je i dalje delfin tako miran. Isuviše
mali gavran drmusao je tako snažno kao što mali
gavran i može da drmusa velikog delfina i uspaniči
se kao- gavran. «Velika ženo, alooo, kaži
nešto...kaži nešto. Hteli smo danas da gledamo trke
na Amselu i uopšte mi...» Mali gavran je bio veoma
tužan, a kako je bio pod vodom nije moglo da se vidi
da plače. No, on je plakao 14 gavranskih dana i nije
znao šta da radi. Jer, velika delfinka je uzela
njegovo malo srce gavrana i otišla tamo odakle je
nestala. Tako se mala kreštava ptica prišunjala
velikom delfinu i pokušla da ga sahrani u pesku. No,
to se nije pokazalo kao jednostavan put,i bacio ju
je u more a sa hrida je video kako njegova velika
žena nestaje u magli.
Gavran još uvek nije
mogao da shvati šta se dogodilo. No, izvesno je da
to nije bilo pravedno.. «Ako velika žena ima moje
srce, zašto sam još uvek ovde i tužan.... To se ne
sl....» i mali gavran nestade.
Ponovo je sedeo na
uglačanom kamenu sa koga je pao u more i osetio je
kako je lagan. A kada je delfinka izronila iz mora i
pogledala ga, skotrlja se gavranska suza niz obraz.
«Šta se ovde dešava?» upita gavran. «Mi smo jedno
drugom ukrali srce» reče velika žena «i, izgleda da
je to bilo ispravno. Mislim, to mora tako da bude.»
«Ah, tako. Misliš, da ja sad imam srce delfina a ti
srce gavrana?» Velika delfinka pogleda svog malog
gavrana svojim velikim zelenim očima ...i poljubi
svoju pticu i reče tiho »Ne, zapravo ne.»
A ovo je sve drugo
osim kraja ove priče ; ) |
|
